JOVANA

Jovana

 

Već je sutradan, ne razmišljam o sinoć, želim da budem zrelija nego juče, da nemam osećaj nesigurnosti, da dobijem ovaj posao.

Deset do deset, garderobu sam spremila još pre dva dana, ali ipak sam mamurna i takva, nikakva, krećem na intervju koji je zakazan za pola jedanaest.

 

Ne treba doći suviše rano, može da izgleda kao da mi je previše stalo, da sam ja-dni-ca, ali kašnjenje nikako ne dolazi u obzir.

 

Čekam ispred predratne zgrade u centru grada. U pet do pola jedanaest guram teška vrata, proveravam karmin, lift ne radi, penjem se spiralnim stepenicama, posmatram teraco šaru na prizemlju,koja može I da hipnotiše ako se u nju gleda dovoljno uporno, vrti mi se u glavi.

Još jednom se ogledam u metalnoj tabli na kojoj piše TRUST ADVERTISING~ WE CREATE YOU[1].

---

[1] Mi kreiramo Vas

BEBA

Beba

 

Ne vidim ih u publici. Nisu još stigli, a počeli su da kasne još one godine kad se boja pistaća vratila u modu.

 

Tada mi je prababa ispričala da voli baš tu nijansu, izmedju trava zelene i pistaćaste, pa smo Jovana i ja, za prababu i par njenih penzionerki, pravile mini-reviju u mojoj dnevnoj sobi, Pole i Oliver su bili pozvani da pomognu a zakasnili su više od sat.

Pole je trebalo da brzo prebacuje gramofonsku iglu sa pesme na pesmu a Oliver da pomaže pri promeni odeće, da dodaje i sklanja, tako to. Polovinom te večeri je drugarici Grbićki, jednoj iz publike, pozlilo.

 

Umrla je, nekoliko dana kasnije, i nije videla našu reviju, koja je imala dominantno zelenkasti kolorit.

Nikad im to nisam oprostila. Da su došli na vreme, Grbićka bi sve videla, i tek onda kolabirala.

 

Čkiljim kroz svetla reflektora, jedan me osvetljava i vidim da ću da dobijem, hormoni čine sise većim nego ova majca, malo će da mi izlete dok se poklanjam. Neka, izgledaću dobro u novinama.

 

Još ih nema.

 

Ivan Stepić sedi u prvom redu, zvao me je, hoće da fotografiše modele, a mislim da sam jedina kreatorka koju nije kresnuo. I neću to ostati zadugo. Ne samo zato što je zgodan,u stvari ružan je I izgleda kao kuče, nego je on poznat kao dobar frajer, što neće odmoći mom gradskom imidžu. 

OLIVER

Oliver

 

Svoj sam život izmerio kanticama a ovim sam ašovčićem podupro svoje ruine, reče dete koje se igralo u pesku do pre sat  ili dva, pre nego što je pao potpuni mrak, I pre nego što ga roditelji na silu  ne odvukoše u horor toplog doma i večere koja mora da se pojede inače nema parkića sutra.

 

Parkića, klikerčića, devojčicića, kikičića, kličića, pičića.

 

Naravno, Jovana, kasnimo, i osećam neopisivu kjurcobolju zbog tog sad već suviše puta ponovljenog podatka koji kaže da kasnimo na rejviju naše kreativne drugarice Bejbe.

Kada bi se Pole bolid, Polid, pojavio, to, da stignemo na reviju to bi se desilo veoma skoro. Da dodjemo na reviju I što pre odemo sa re-vi-je.

Mogao bih da sedim na ovoj dečijoj klackalici, sa tobom Jovana, ceo život.

Gore, dole ili samo dok ne dodje Pole. To se rimuje. 

POLE

Pole

 

Budim se na Tesli.

 

Ljudi se plaše da vide očigledno je prvo što čujem dok se vraćam u grad.

Oliver, Jovana i Beba su nasmejani, čekaju me ispred staklenih vrata, drže natpis na kome piše ПОЛЕ; ljube me, Oliver mi uzima kofer, dolazimo do kola i čujem ih, ometen zvukom radija, kako komentarišu neku izložbu na kojoj su bili prehodne večeri : „Ljudi se plaše da vide očigledno“ . Oliverov glas probija kroz pesmu, u kojoj Nil Tenant recituje da “ovo mora da je mesto koje sam godinama čekao da napustim.”

 

Mada me sve drugo više zanima, ove rečenice ostaju u mojim mislima neprijatno dugo.

 

Pomeram ukočeni vrat, levo pa desno, spavao sam u vazduhu, iako moje sedište nije moglo da se pomeri u nazad, iako je neko dosadno dete insistiralo da mu majka objasni kakva je veza između keksa Plazma i modela televizora plazma, ipak sam spavao.

 

Ranije, kada sam se na gejtu osvrnuo unaokolo, primetio sam sunarodnike koji kao da uvek, za putovanje avionom, obuku najbolje što imaju. Pomislio sam da je to i jadno ali i zabavno.

Onda sam zaspao. 

STRAHINJA MARKOVIĆ...

...će biti mrtav do kraja ove rečenice, a pre toga on :menja kanale na televizoru, poslednje dugme koje pritiska je broj 7, ekranom promiču slike borbi u pojasu Gaze, uzima gutljaj penušavog pića, prilazi radnom stolu, hitrim potezom potpisuje papir koji se nalazi ispred njega, sledi dug izdah, papir pakuje u fasciklu sa državnim grbom, češe skrotum, namešta penis na desnu stranu uskih pantalona, iz nepoznatog razloga se nasmeje, a prostorijom se, u istom trenutku, začuje zvuk zvona, Strahinja Marković otvara vrata, očekujući nekog drugog.